Foto: Nemanja Jovanović
Srbija je prethodnih godina uspela da povuče sredstva iz različitih instrumenata EU, poput Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA II), Investicionog okvira za Zapadni Balkan, Fonda solidarnosti EU, MADAD fonda i drugih, podseća u intervjuu za Srpsku ekonomiju Jadranka Joksimović, ministar za evropske integracije u Vladi Republike Srbije, i dodaje da su i efekti primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju poznati i pozitivni za našu ekonomiju, te da je EU najznačajniji spoljnotrgovinski partner Srbije sa 64,4 odsto udela u ukupnoj razmeni.
Ako imamo u vidu institucionalne i finansijske performanse Rumunije, Bugarske i Hrvatske u trenutku kad su postale članice Evropske unije, da li je zaista neophodno da Srbija što pre postane deo evropskog tržišta, bez obzira na nivo spremnosti i njenu faktičku konkurentnost?
Imali smo prilike da čujemo da politička vizija Evropske unije predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, pored sveobuhvatne reforme Unije, obuhvata i Srbiju. To je liderska izjava koja uvažava reformske napore i prepoznaje kapacitete Srbije, i sada kao kandidata, ali i sutra kao članice EU. Kada govorimo o tržištu, podsetiću da Srbija u velikoj meri već jeste deo evropskog tržišta. Stupanjem na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) ili, još preciznije, po isteku prelaznih rokova predviđenih Prelaznim sporazumom uz SSP, formirana je zona slobodne trgovine između Srbije i EU. Efekti primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju su poznati i pozitivni su za našu ekonomiju. Danas možemo da kažemo da je Unija najznačajniji spoljnotrgovinski partner Srbije sa 64,4 odsto udela u ukupnoj razmeni. To je oko šest puta više od drugoplasiranog na listi, što je naše najbliže okruženje, a to je CEFTA region. Srbija je znatno uvećala izvoz na evropsko tržište. Sa početkom primene Sporazuma 2008. godine izvozili smo oko četiri milijarde evra, a na kraju 2016. godine blizu 10 milijardi. Smanjen je deficit u trgovini, pa je na kraju 2016. pokrivenost izvoza uvozom bila 80,9 odsto. Da podsetimo, kada je 2008. godine Srbija počela da primenjuje sporazum, to je bilo na nivou od 44,4 odsto.
Koliko su državne institucije i civilni sektor upoznati s načinom korišćenja evropskih fondova i koji je procenat iskorišćenosti ovih fondova namenjenih Srbiji u poslednjoj godini?
S obzirom na to da IPA sredstva koristimo od 2007, u proseku oko 200 miliona evra godišnje bespovratno, pravo je pitanje kako je moguće da je 2014, kada sam postala ministar i nacionalni IPA koordinator, samo mali procenat građana, ali i institucija znao za IPA fondove i načine na koji se aplicira za njih. To je pitanje za neke druge. Ja s ponosom kažem da, koliko se u ministarstvu bavimo pregovorima, toliko se bavimo i IPA fondovima i programiranjem, koordinacijom i praćenjem i IPA i drugih bilateralnih razvojnih sredstava koja stoje na raspolaganju Srbiji kao kandidatu. Zbog toga su dva od četiri postojeća sektora u MEI posvećena IPA i razvojnoj pomoći, ali i saradnji sa organizacijama na lokalnom i regionalnom nivou, prekograničnoj saradnji sa BiH, Rumunijom, Crnom Gorom, Bugarskom, Mađarskom, Hrvatskom, Makedonijom, transnacionalnim programima i makroevropskim strategijama (dunavska i jadransko-jonska). Sada je i procenat građana koji prepoznaju da je EU najveći bilateralni donator Srbije znatno veći, kao i znanje da nam stoje na raspolaganju ovi fondovi. U kontinuitetu radimo na podizanju kapaciteta državnih organa i organizacija civilnog društva kako bismo osigurali visok stepen iskorišćenosti ovih sredstava i svest o značaju podrške EU za uspeh reformskih procesa koje sprovodi Vlada Srbije i uspeh politike regionalnog razvoja.
Koliko je to važno za pregovore o poglavljima?
To je posebno važno u kontekstu pregovora u okviru poglavlja 22, koje se bavi regionalnim razvojem i pripremom za višestruko veće kohezione fondove onda kada postanemo članica EU. MEI je nosilac pregovora u okviru poglavlja 22. Otuda smo prepoznali i značaj regionalnih razvojnih agencija (RRA) i ove godine smo, u saradnji sa Srpskom asocijacijom regionalnih razvojnih agencija (SARRA), organizovali obuke o korišćenju razvojnih fondova EU u postpristupnom periodu kako bismo osposobili ove institucije da pomognu lokalnim samoupravama u pripremama za to. Kada govorimo o iskorišćenosti fondova EU, važno je da napomenem da smo prethodnih godina uspeli da povučemo sredstva iz različitih instrumenata EU, poput Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA II), Investicionog okvira za Zapadni Balkan, Fonda solidarnosti EU, MADAD fonda i drugih. Što se tiče ugovaranja, podsetiću da je Evropska komisija u martu 2014. godine prvi put poverila institucijama Republike Srbije nadležnost za upravljanje finansijskim sredstvima EU. Do isteka roka za ugovaranje odobrenih sredstava iz programa IPA 2013 (6. jun 2017. godine) stopa ugovaranja je iznosila čak 94 odsto, što predstavlja retko dobar rezultat u poređenju s drugim korisnicama pretpristupne pomoći. Da ne bude zabune zašto tek sada govorimo o 2013 - princip IPA fondova je takav da od trenutka programiranja imate tri godine da ugovorite i još tri da realizujete projekat, i zato sada počinjemo s realizacijom nekih projekata iz prethodnih godina.
Da li je obrazovni sistem u Srbiji prilagođen potrebama evropskog tržišta?
Naš obrazovni sistem se, kao i svugde u Evropi i svetu, prilagođava potrebama vremena i tehnološkim inovacijama. U tom smislu su današnji programi daleko savremeniji nego što je to bio slučaj s ranijim generacijama. Naši učenici i studenti su sa znanjem stečenim u Srbiji konkurentni na evropskom tržištu i njihov nivo znanja je često viši i širi od onog koji se može steći u inostranstvu. Međutim, kako bismo postigli potpuno usaglašavanje sa EU, neophodno je da ujednačimo sistem sticanja profesionalnih kvalifikacija sa onim koji se priznaje u celoj EU. Na taj način će kvalifikacije stečene u Srbiji biti automatski priznate u Uniji. U oblasti obrazovanja, koje je tretirano u okviru pregovaračkog poglavlja 26, Evropska komisija je procenila da je Republika Srbija dostigla dobar nivo usaglašenosti i da je zadovoljila kriterijume potrebne za privremeno zatvaranje ovog poglavlja. Istovremeno, u evropskom zakonodavstvu postoji set propisa koji definiše minimalne zahteve u pogledu trajanja i vrste obrazovanja i stručnog iskustva za određene grupe profesija. Ovo pitanje tretirano je u okviru poglavlja 3 - pravo poslovnog nastanjivanja i sloboda pružanja usluga, i predstavlja segment u kom Republika Srbija mora da sprovede značajne reforme koje za cilj imaju prilagođavanje srpskog obrazovnog sistema ovim zahtevima, kako bi profesionalne kvalifikacije dobijene u toku školovanja bile priznate u EU i kako bi se omogućilo praktikovanje određene profesije u zemljama članicama nakon sticanja obrazovanja u Srbiji.
Kako ocenjujete aktivnosti država regiona u okviru Berlinskog procesa i da li će formiranje Transportne zajednice biti iskorišćeno u suštinskom smislu, zarad ekonomskog boljitka, ili će to biti još jedna politička deklaracija bez efekta? Da li je infrastrukturno povezivanje regiona značajan činilac ovih država na putu ka EU?
Berlinski proces je iniciran 2014. godine od strane nemačke kancelarke Angele Merkel i podržan od određenih država EU s rotirajućim predsedavanjem procesom. Cilj i ideja je bila da se infrastrukturnim, transportnim, energetskim, ekološkim povezivanjem podstakne bolja politička saradnja u regionu. Naglašavam da Berlinski proces nije i ne sme da bude zamena za pun proces evropskih integracija, i dobili smo uveravanja u tom smislu. Ipak, ne treba zaboraviti da je ovaj deo Evrope vrlo blizu centra evropske transportne mreže, naslanja se na njega, tako da je interes zemalja EU i te kako velik, i upravo zbog toga dobar deo predviđenih projekata će se delom finansirati iz regionalnih višekorisničkih fondova - WBIF (Western Balkan Investment Framework), ali i iz nacionalnih IPA , povoljnih kredita Evropske investicione banke, EBRD itd. Investiranje u infrastrukturne projekte nikada nije bačen novac i dugoročno je isplativo, a u krajnjoj liniji podiže kvalitet života građana. Srbija je, uz saglasnost svih u regionu i EU, dobila sedište Transportne zajednice, jer je naša ponuda i realno bila najbolja. Verujem da će, uz najavljenu mogućnost iz EU da će i zemlje kandidati dobiti pristup sredstvima iz CEF-a (Connective Europe Facility), to zaista biti naša dodatna šansa da pojačamo povezivanje u regionu, ali pre svega da podignemo sopstvene kapacitete.
Foto: Nemanja Jovanović
Da li je privredni sektor u Srbiji spreman da zadovolji visoke kriterijume evropskih potrošača i koliko su srpski proizvodi konkurentni na evropskom tržištu?
Privredni sektor u Srbiji spreman je da u velikoj meri zadovolji kriterijume evropskih potrošača. U Srbiji postoji stabilan i operativan sistem infrastructure kvaliteta koji omogućava, kako domaćem tako i evropskom potrošaču, pristup bezbednim i kvalitetnim proizvodima koji su u znatnom delu usaglašeni s propisanim zahtevima EU, standardima i drugim tehničkim specifikacijama. To znači da je proizvod, uz podršku nacionalnog sistema infrastrukture kvaliteta, projektovan, proizveden, prethodno proveren i da je njegova usaglašenost verifikovana. Domaćim proizvođačima je znatno olakšano jer, pored toga što prilikom izvoza na tržište EU mogu da primene zahteve evropskih propisa i standard direktno, ti isti propisi i standardi važe i na domaćem tržištu i dostupni su na srpskom jeziku. Na taj način, harmonizacija tehničkog zakonodavstva i standard omogućava srpskim proizvođačima da proizvode izbacuju na domaće i evropsko tržište pod istim uslovima i time poboljšaju svoju konkurentnost. Infrastruktura kvaliteta od koje zavisi konkurentnost srpskih proizvoda obrađuje se u okviru poglavlja 1, koje se tiče slobode kretanja robe. U cilju otvaranja ovog poglavlja, Srbija treba da ispuni dva merila koja se tiču harmonizovanog i neharmonizovanog područja. Važno je pomenuti da je postupak donošenja novog zakona o tehničkim zahtevima za proizvode i ocenjivanju usaglašenosti u toku, i planirano je da bude usvojen do kraja 2017, a podzakonski akti do kraja 2018. godine. Tehničkim propisima koji će biti doneti na osnovu tog zakona propisano je stavljanje srpskog znaka usaglašenosti, s tim da je kao prelazna odredba propisano da će znak CE biti primenjen kao znak usaglašenosti od dana pristupanja Srbije EU, ili ako Srbija potpiše Sporazum o ocenjivanju usaglašenosti i prihvatanju industrijskih proizvoda (ACAA) sa EU. Znak CE je garancija da je proizvod usaglašen sa svim bitnim zahtevima evropskih direktiva novog pristupa koje se na njega odnose i da je sprovedena ocena usaglašenosti, kojom se dokazuje ispunjenost bitnih zahteva.
Ako uporedimo države regiona s državama članicama Višegradske grupe, da li građani u regionu mogu da očekuju tako brzu privrednu i ekonomsku dinamizaciju nakon učlanjenja u EU?
Građani mogu da očekuju da ćemo imati na raspolaganju znatno više instrumenata za razvoj zemlje. Uporedna iskustva pokazuju da se s prijemom u EU ubrzavaju ekonomska dinamika i rast. U proseku je to oko jednog procentnog poena na bazni rast BDP u godinama nakon pristupanja. Dakle, članstvo u EU predstavlja, i u ekonomskom i u političkom smislu, dodatu vrednost. Ipak, bespovratna sredstva ništa ne znače ukoliko nemate spremne projekte i ukoliko niste sposobni da apsorbujete razvojna sredstva. Još važnije od toga jeste na koje sektore trošite razvojnu podršku. Drugim rečima, nemaju isti efekat na ekonomiju sredstva uložena u jačanje konkurentnosti privrede i direktna plaćanja u nekim drugim sektorima. Kraktokoročni efekti direktnih plaćanja su pozitivni, ali stvarni, dugoročni napredak obezbeđuje ulaganje u konkurentnost. Očigledno je da je u ovom slučaju neophodno opredeliti se između socijalne i ekonomske politike. To je politička odluka i svi njeni dobri ili loši efekti ne mogu se pripisati Briselu, niti se može kopirati višegradski kontekst iz 2004. godine. To je politička odluka u realnom vremenu i realnim okolnostima.
Na osnovu vašeg iskustva, šta je ono što generiše evropske integracije Srbije, odnosno da li su to političke odluke i činjenje ili ekonomski potencijal?
Ako smo na terenu kriterijuma, zna se šta su tzv. kopenhaški kriterijumi - vladavina prava, ekonomski kriterijumi, dobro upravljanje, a obuhvaćeni su pregovorima u okviru svih 35 poglavlja. Međutim, evropske integracije su prevashodno susret političke volje dve strane - EU, tj. svih zemalja članica, i države kao začetnika procesa. Dakle, nesumnjiva je njihova politička priroda. Otuda, taj proces nije imun na promene u međunarodnim odnosima, promene unutar EU, unutar zemalja članica itd. Ključna reč je proces, i on kao takav ima svoje uspone i padove, ubrzanja i usporavanja. Mislim da je Srbija strateški dobro postavila evropske integracije kao unutrašnji instrument razvoja, koji bi trebalo da nas dovede do članstva - uređenije, politički i bezbednosno stabilnije i bogatije države i njenih građana.
Koja je najveća barijera Srbije na putu ka EU?
Mislim da prethodni odgovor jasno sugeriše da će se, ako u EU nestane političke volje za proširenjem, ako prevladaju slabosti i implozivne politike, to izazvati gubitak motivacije kod kandidata, pa i kod nas. Znam da je popularno reći da je važno da građani budu zadovoljni, da članstvo nije toliko važno, ali ja kao ministar za integracije smatram da su članstvo i jasna perspektiva i te kako važni, jer onda imate stabilniji okvir za uspešnost svih reformi i napretka koji ste započeli. Uz sve probleme i unutrašnja preispitivanja, EU je i dalje najbolje mesto za život i rad, to je projekat mira i napretka evropskih država. Nisam sigurna da bi oni koji su to zaboravili, a ima dosta evroskepticizma i u državama EU, lako pristali na gubitak svih koristi od jedinstvenog unutrašnjeg tržišta, šengena, bogatije svakodnevice, veće bezbednosti života, prosperiteta i stabilnosti. Zato je važno da i EU i mi pokažemo kredibilitet i posvećenost u procesu, ali i međusobno poverenje.
Izvor: Srpska ekonomija