Енергетска заједница за Југоисточну Европу

Главни разлози за оснивање Енергетске заједнице јавили су се прво на нивоу Европске заједнице. Развијањем унутрашњег тржишта гаса и електричне енергије, ЕУ почиње да промовише одрживи развој и стабилност у Југоисточној Европи. Из тих разлога, покреће се иницијатива у којој је истакнута потреба за институционализацијом сарадње ЕУ са државама ЈИЕ у области енергетике, како би се успоставио јединствени законодавни оквир и како би се државе региона интегрисале у унутрашње тржиште гаса и електричне енергије Уније. Основ за остваривање сарадње у области енергетских политика дале су: Директива 2003/54/ЕЗ (познатија као Прва ЕУ Директива о електричној енергији), која је ревидирала и укинула Директиву 96/92/ЕЗ; Директива 2003/55/ЕЗ (позната под називом Прва ЕУ Директива о гасу), која је ревидирала и укинула Директиву 98/30/ЕЗ.

Први споразум постигнут је у јуну 2002. године и познат је под називом “Меморандум о разумевању о регионалном тржишту електричне енергије у ЈИЕ и његовом укључивању у унутрашње тржиште електричне енергије ЕУ” од 15. новембра 2002. године. Недуго затим, Атинским процесом обухваћено је и тржиште гаса, и то усвајањем Атинског меморандума који укључује и проблематику стварања регионалног тржишта гаса (од 8. децембра 2003. године), чиме су постављени темељи за даљи процес настанка паневропског тржишта електричне енергије и гаса, односно закључивање Уговора о оснивању Енергетске заједнице. Уговор о оснивању Енергетске заједнице ствара услове за настанак јединственог енергетског тржишта, прописује механизме за рад мрежних тржишта, успоставља институције Енергетске заједнице и утврђује процес одлучивања у оквиру Енергетске заједнице.

Бројни су циљеви због којих је Енергетска заједница формирана. Сви они су препознати од стране Европског савета у Копенхагену 2002. године, као и у Солуну 2003. године у „Солунском плану за Западни Балкан: на путу европских интеграција“, потом и у оквиру процеса Евро-Медитеранског партнерства и Европске суседске политике, као и Пакта за стабилност у ЈИЕ и могу се, начелно, поделити у две групе. Једну групу чине општи циљеви међудржавне сарадње и тежња уговорних страна да приступе ЕУ и они подразумевају:

• Даље јачање добросуседских односа између ЕУ и ЈИЕ, што са једне стране омогућава прилив нових инвестиција и развој инфраструктуре у земљама ЈИЕ, а са друге стране повећање конкуренције и диверсификацију извора снабдевања ЕУ;
• Стварање правно обавезујућег споразума за развој југоисточно-европског енергетског тржишта;•    Јачање сарадње између држава ЈИЕ и
• Стварање услова за мир, стабилност и економски раст у региону.Другу групу чине они циљеви који се односе на енергетику и сигурност снабдевања, заштиту животне средине и конкурентност, а подразумевају:
• Стварање интегрисаног и кохерентног тржишта природног гаса и електричне енергије;
• Стварање интегрисаних тржишта других енергената (посебно течног природног гаса, горива, водоника и других битних мрежних инфраструктура);
• Стварање стабилног и јединственог регулаторног и тржишног оквира
• Привлачење инвестиција у гасне мреже, производњу енергије и мреже за трансмисију енергије;
• Побољшање стања животне средине у региону у контексту снабдевања енергијом и енергентима, као и подстицање унапређења енергетске ефикасности и коришћења обновљивих извора енергије и
• Развој конкурентног тржишта енергије.

Оснивачки Уговор састоји се од преамбуле, 12 наслова и три анекса. Први део текста Уговора односи се на основне принципе на којима се заснивају активности Енергетске заједнице као и задатке које она треба да извршава ради реализације утврђених циљева. Следећи део односи се на acquis communitaire у области енергетике, као и у другим повезаним областима - заштите животне средине, конкуренције и обновљивих извора енергије. Управо у овом делу предвиђена је прва од основних обавеза уговорних страна, а то је имплементација acquis communitaire у складу са дефинисаним временским оквиром. Следећи део односи се на стварање механизама за рад тржишта мрежне енергије. Овде је предвиђена друга основна обавеза уговорних страна, а то је успостављање регулаторног оквира у овој области. Поред ове две, Уговором је предвиђена и трећа основна обавеза - либерализација енергетског тржишта.

Првобитно дефинисане правне тековине подразумевале су регулисање области електричне енергије, гаса, заштите животне средине, конкуренције и обновљивих извора енергије. Са потребом за јачањем енергетског тржишта и даљим развојем регионалне сарадње и међусобне повезаности, области деловања Енергетске заједнице временом су се прошириле, тако да данас Енергетска заједница обавља активности из следећих области енергетске политике:

а) Имплементација заједничког оквира правних тековина, која подразумева усклађивање/хармонизацију закона које је Енергетска заједница препознала као оне који ће допринети остварењу предвиђених циљева;

б) Електрична енергија - која је примарно била регулисана и која је довела до оснивања Енергетске заједнице;

в) Гас - с посебним акцентом на област развоја гасне инфраструктуре са циљем сигурности снабдевања;

г) Подстицање инвестиција у области израде планова о приоритетним инфраструктурним пројектима ради остваривања задатих циљева;

д) Сигурност снабдевања свих расположивих енергената, имајући у виду диверсификацију снабдевања, технолошку безбедност и географско порекло енергената;

ђ) Обновљиви извори енергије - односно њихова промоција са циљем економичније производње и потрошње, као и заштите животне средине;

е) Енергетска ефикасност - предвиђена чланом 35. Уговора, који омогућава усвајање мера за даљи развој у овој области;

ж) Заштита животне средине ради контроле загађења од последица енергетских делатности;

з) Конкуренција, и то посебно у области државне помоћи, а све са циљем очувања јединственог тржишта и привлачења инвеститора;

и) Социјална питања, уз посебан осврт на јавно здравље и

ј) Нафта - уз посебан осврт на обезбеђивање обавезних нафтних резерви.

Уговором о оснивању Енергетске заједнице предвиђене су следеће институције:

1. Министарски савет, који ствара оквире опште политике, предузима мере у складу са Уговором и усваја процедурална акта, која - под прецизно утврђеним условима - подразумевају и пренос конкретних овлашћења, задатака и обавеза на друга тела Енергетске заједнице;

2. Секретаријат, који обавља административне и техничке послове, надгледа спровођење преузетих обавеза, реализује задатке које му повери Министарски савет и усваја процедурална акта;

3. Стална група на високом нивоу, која припрема материјале за Министарски савет, даје пристанак за пружање техничке помоћи на захтеве донатора и међународних финансијских институција, подноси извештаје Министарском савету, усваја процедурална акта, предузима мере за које је овласти Министарски савет и расправља о развоју примене правних тековина ЕУ на основу извештаја који редовно добија од Европске комисије и4. Регулаторни одбор, који саветује Министарски савет, издаје препоруке у прекограничним споровима на захтев страна у спору, предузима мере у складу са Уговором и, на основу овлашћења која добије од Министарског савета, усваја процедурална акта.

Поред ових основних институција, постоје и 4 форумa:

• Форум за електричну енергију
• Гасни форум
• Социјални форум и
• Нафтни форум.

У форумима су представници уговорних страна, донатора, посматрача и учесника, укључујући представнике индустријског сектора, законодаваца и потрошача, а сви они заједно имају за циљ што боље функционисање Енергетске заједнице у појединачним областима за које су основани.

Енергетска заједница усваја акте у форми препорука, одлука и процедуралних аката. Одлуке су правно обавезујуће у целости за оне на које се односе. За неизвршење обавеза Министарски савет може да утврди да је страна извршила повреду својих обавеза и, у случају озбиљног и трајног повређивања обавеза, може да суспендује одређена права која проистичу из примене Уговора. Препоруке немају обавезујуће дејство, али су уговорне стране дужне да настоје да их у најбољој намери извршавају.

Процедуралним актима уређују се организациона и буџетска питања и питање транспарентности. Процедурална акта имају обавезујући карактер за институције Енергетске заједнице, као и за уговорне стране када је то предвиђено самим актом. Министарски савет процедуралним актом усваја буџет сваке две године, одлучује о преиспитивању висине доприноса уговорних страна, именује директора Секретаријата, усваја правила процедуре за мирно решавање спорова у оквиру Енергетске заједнице. Процедуралним актима се и прихвата држава посматрач.

Овим актима, такође, Министарски савет делегира овлашћења у погледу спровођења политике Енергетске заједнице Сталној групи на високом нивоу, Регулаторном одбору или Секретаријату. Стална група на високом нивоу, Регулаторни одбор и Секретаријат, на основу самог Уговора, усвајају порцедурална акта која се односе на њихову унутрашњу организацију и начин рада, као и процедурална акта која се односе на друга питања у оквиру овлашћења која им делегира Министарски савет (осим оних питања за која је Уговором изричито предвиђено да о њима одлучује Министарски савет).У току је измена Уговора о оснивању Енергетске заједнице. Амандмани о којима се  воде преговори су: реципроцитет, државна помоћ, конкурентност, финансијски пенали и деноминација.