Ј. Јоксимовић: Бриселски споразум се заглибио у приштинском блату

19. мај 2019. | Београд

Ј. Јоксимовић: Бриселски споразум се заглибио у приштинском блату

Имајући у виду тренутну атмосферу и европске рачунице у вези са ЕУ, али, и с регионом, отварање два поглавља у јуну било би више него задовољавајуће.

Овог пута ће Извештај о напретку Србије, ма какав био, бити донекле у сенци једне предизборно-постизборне атмосфере у европским земљама, а посебно институцијама, у којој очигледно проширење и земље кандидати нису први на листи. Што се самог годишњег извештаја тиче, очекујем да буде у оценама избалансиран, заснован на систематично и сериозно прикупљеним чињеницама и фактима, а не на перцепцијама, како се то готово уобичајило, и то посебно када су у питању области које се прате у владавини права, то јест поглављима 23 и 24, истиче Јадранка Јоксимовић, министар за европске интеграције, одговарајући на питање да ли има шанси да тај документ, који ће Европска комисија представити крајем овог месеца, донесе такве оцене о Србији да нам у јуну отворе више од већ стандардна два поглавља.

– Истина, усталила се пракса отварања по два поглавља током шестомесечног председавања, што би онда требало да значи да је у континуитету нотиран скоро истоветан напредак. А није баш било тако, некада је било више, а некада заиста мање напретка, па смо ипак добијали сагласност држава на углавном два поглавља – напомиње Јадранка Јоксимовић.

Да ли се може очекивати нешто другачији, тврђи или мекши, став ЕК с обзиром на то да је на истеку мандата?

У односу на реформе у области владавине права које смо у последњих шест месеци спровели, а имајући у виду да и бриселски дијалог није због нас у застоју, сматрам да смо заслужили отварање најмање два поглавља. С друге стране, имајући у виду поменуту атмосферу и неке друге европске рачунице везане за ЕУ али и за регион, два поглавља би била више него задовољавајућа. Видите како је процес европских интеграција као par excellence политички процес, подложан релативизацији управљања очекивања, неравнотежи (не)заслужених (не)успеха, па је отуда комплексан и врлетан за друштво. Али, битан је успон и достизање крајњег циља, а то је ефикаснија држава, квалитетнији живот и веће могућности за свакога и у сваком делу Србије. И наравно – пуноправно чланство.

Известилац ЕП за Србију Дејвид Мекалистер каже да је слобода медија кључни показатељ спремности земље да постане део ЕУ, а Репортери без граница и Фридом хаус износе критике на рачун Србије када је реч о тој области. Томас Осовски, директор за питања ЕУ у МСП Немачке, управо је за наш лист изјавио да током претходних месеци нису приметили суштински напредак у области владавине права. Ако сте у праву да оцене доносе на основу перцепције, а не чињеница – ко је крив за то?

Није питање кривице него питање кредибилности читавог процеса – и реформског, и процеса извештавања, и вредновања постигнутог. Али и истих за све и поштених и некривудавих стандарда. За све једнаких. Дакле, нико не спори да има недовршеног посла, пре свега у постављању легислативног оквира, који је први и conditio sine qua non за сваку реформу. Наравно, реформе у области владавине права су тешке, то сви знају, само нико не објашњава зашто су тешке...

И, зашто су тако тешке?

Па зато што најчешће и незаобилазно задиру и некада тектонски померају феномен „стечених права” заинтересованих група, професија, естаблишмента, па и појединаца. И отуда су отпори велики, а интерпретације и доживљај реформи често субјективни и занемарују ширу визуру. Отуда гласно незадовољство група и појединаца уме да обликује перцепцију већинског незадовољства или неког погрешног делања. А Влада уз све те политички непопуларне мере мора, ако је одговорна, а ова јесте, да ради свој посао, а не нон-стоп да доказује како је то исправно. Зато сам рекла – чињенице и чињенице, компаративна анализа, квалитативна анализа од процеса до резултата. Све друго су мишљења и перцепције, које су важне, али не смеју да замуте чистоћу чињеница. Због тога смо велики труд уложили у постављање транспарентног, партиципативног, обухватног по дубини и ширини дијалога и оквира за дефинисање медијске стратегије која је окосница уређења медијског простора и независности и статуса новинарске професије.

Какве оцене у извештају очекујете за поглавље 35, будући да је дијалог о Косову у блокади шест месеци, од када је Приштина увела таксе од 100 одсто? Да ли мислите да ће ЕК оценити да и Београд сноси део кривице за овај застој?

Тај део извештаја пише Европска спољнополитичка служба, на чијем је челу госпођа Могерини, која је и задужена за медијацију и олакшавање вођења дијалога. Чисто сумњам да ће било коме пасти на памет да у нашем извештају о напретку и овога пута задржи тзв. језик огледала, то јест да на исти начин у Извештају за Србију и тзв. Косово да формулације о напретку у дијалогу, што је до сада био случај. Бриселски споразум се заглибио, што због блата унилатерално уведених тарифа и лоших порука које стижу свакодневно из Приштине, што због тога што Приштина усвојеном платформом против дијалога у парламенту тзв. Косова откида точак са кола Бриселског споразума, па су кола кренула низбрдо. Данас се питам, сећа ли се и спомиње ли ико више осим српске стране Заједницу српских општина. Шта би са статутом и радом Управљачког тима? Штавише, од тог блефа Приштине у априлу 2018. догодио се низ једностраних и деструктивних потеза. Београд и посебно председник Вучић се понашао цивилизовано европски – спроводили смо оно што смо потписали, поштовали постигнуте договоре, били стрпљиви и трпељиви, одазивали се свакој иницијативи, чекали да се савремени европски код политичке културе заснован на поштовању споразума „прими” и у Приштини, али изгледа ми, усамљени смо чувар договорне дипломатије.

Реформе у области владавине права су тешке јер задиру у „стечена права” група, професија, естаблишмента, па и појединаца.

Колико је, можда, недавни скуп у Берлину, на позив Макрона и Меркелове, отклонио недоумице у вези са проблемима у дијалогу Београда и Приштине?

Та иницијатива покретачког двојца ЕУ, тј. Немачке и Француске, имала је свој значај у смислу „контактирања” на највишем нивоу за размену мишљења свих са такозваног Западног Балкана и оних који су додирно повезани, али и шире, имајући у виду да су се тамо нашли и представници Словеније и Хрватске. У случају Београда и Приштине требало је да омогући какав-такав контакт двеју страна и отвори могућност договора о наставку договарања. Мислим да је Вучић искористио прилику на оптималан начин да понови јасне позиције Србије и да је свима јасно да стратегија изнуривања позиције Србије и Вучића удружено штетним тарифама и индолентном реториком позивања међународне заједнице да их Приштина уклони – није успела. Тако да мислим да у јулу немачко-француска иницијатива ревитализације дијалога мора да дође укорак са измењеном ситуацијом у погледу тарифа, јер у супротном никаква посебна додатна вредност не може се уочити.

Процењује се да ће тзв. суверенисти или популисти у следећем сазиву ЕП имати знатно више места. Како би другачији састав следеће Европске комисије могао да утиче на наше евроинтеграције?

Промена ће бити свакако, али лично сматрам не толико значајних да би се променио матични правац ЕУ који, уз све идеолошке разлике, заговарају мејнстрим партије умерене деснице ЕПП и умерене левице европских социјалиста. Уосталом, често се и оправдано указује на пораст тврђе профилисаних странака деснице, а неоправдано се пропушта и занемарује чињеница да ће патрије из опсега либерала и зелених заправо бити странке са највећим „коалиционим капацитетом” за обе мејнстрим групације. Тешко ће се, на пример, поновити ЕПП трострука круна као у овом сазиву где су и председник ЕП Тајани, и председник ЕК Јункер и Савета ЕУ Туск из ЕПП групације. Али, заиста мислим да та врста промена неће суштински утицати ни позитивно ни негативно на Србију која је већ дубоко загазила преговарачки процес и виђена је као једна од предњачећих држава.

У скоријем периоду је могуће битно преобликовање ЕУ, било у правцу „више Европе”, било у супротном, „мање Европе”. То би свакако могло да се одрази и на њену политику проширења?

Када је генерално политика проширења у питању, само могу да се надам да ће већина одговорних партија у ЕУ, ма којој групацији припадале, повратити разумевање да је проширење део обновљених лидерских капацитета ЕУ и да може да подстакне јачање интегративних капацитета и економије европских земаља. Питање „опстанка” комесара и Генералног директората за проширење у новој структури институција је по мом мишљењу питање очувања кредибилитета ЕУ имајући у виду обећану европску перспективу региону Југоисточне Европе. А што се тиче више или мање Уније, та прича је стара колико и сама ЕУ, и причаће се колико и ЕУ буде постојала. Да ли више или мање интеграције, важно је да интеграција која је европским земљама донела мир – опстане.

Да ли се због могућих промена у ЕУ све више у Србији говори о потреби већег повезивања са Вишеградском групом и „најмоћнијим политичарем Италије” Матеом Салвинијем?

Ми одавно конкретно и коректно сарађујемо са земљама Вишеградске групе – Мађарском, Чешком, Словачком и Пољском, којима смо блиски, у смислу да смо и ми јужни део централне Европе, а са некима и словенског порекла, имамо и неких сличности из прошлости које нам олакшавају разумевање и размену искустава, међусобно учење и подржавање. То је платформа сарадње у којој се показало да земље и поред неких значајних разлика које имају, успевају да договорно заступају оно што су дефинисале као заједничке интересе. С друге стране, Матео Салвини је политичар који је после дуго времена успео да задобије значајно поверење грађана Италије, има неке нове идеје, реторику, инклинира тврђој десници, али у суштини изворно европској, као уосталом и чланице Вишеградске групе. Уосталом, лакше је критиковати ЕУ кад сте њен члан. Ми смо кандидат, и посматрамо шта се дешава, пратимо ситуацију да бисмо реалистично подесили и своју агенду, јер за нас је пре свега и изнад свега важан предвидив, поуздан, стабилан и одржив напредак наших грађана, а то ћемо ипак најбоље постићи непрекинутим креирањем одговорне политике реформи и нашег мултилатералног и регионалног стуба деловања у међународној политици који ће нас довести до чланства у ЕУ.

Биљана Баковић

Фото: Иван Милутиновић

Извор: Политика