Јадранка Јоксимовић, министар за европске интеграције: Србија може бити задовољна Извештајем Европске комисије, али има простора за напредак

31. мај 2018. | Београд

Јадранка Јоксимовић, министар за европске интеграције: Србија може бити задовољна Извештајем Европске комисије, али има простора за напредак

Главни спољнополитички приоритет Србије од 2000. на овамо јесте пуноправно чланство у Европској унији. То је још једном потврђено на обележавању Дана српске дипломатије од стране министра спољних послова. Србија, као кандидат за чланство, на том путу има 35 препрека, а читав процес европских интеграција је током свог 18-огодишњег трајања имао бројне успоне и падове. О томе како Европска унија види европски пут Србије, када можемо очекивати отварање нових поглавља и какве ставове заступају млади разговарали смо са госпођом Јадранком Јоксимовић, министром за европске интеграције у Влади Републике Србије.

Недавно је објављен извештај Европске комисије о напретку Србије у европским реформама и некако се чини да је овај најобјективнији до сада. Какво је Ваше генерално мишљење о самом Извештају и да ли се слажете са оценом која провејава у јавности?

Извештај се генерално може оценити као објективан и избалансиран. У скоро свим областима реформи оцењено је да је постигнут одређени напредак и нема ниједне области за коју је констатовано назадовање. У том смислу можемо бити задовољни. Са друге стране, извештај садржи одређене оцене које више делују као политички утисак него као преглед актуелног стања. То су делови за које сматрамо да су могли бити објективнији и више базирани на чињеницама.
За нас је, у овој фази, најзначајнија процена држава чланица ЕУ о томе да ли је остварен напредак довољан за отварање даљих преговарачких поглавља. Верујемо да то јесте случај. Србија је постигла конкретан напредак у свим областима реформи и очекујемо да тај напредак буде препознат и валоризован кроз одлуку о сазивању Међувладине конференције у јуну и отварање нових поглавља.

Које бисте делове Извештаја оценили као позитивне, а са којим се деловима не бисте сложили?

Задовољни смо оценом стања у делу који се односи на економске реформе где је констатован значајан напредак. Влада је континуирано посвећена ефикасном спровођењу економских реформи и добро је што је та недвосмислена политичка воља препозната у ЕУ. Такође смо веома задовољни напретком у појединим важним секторима реформи као што су транспорт и пољопривреда.

Србија је поново добила високе оцене у области регионалне сарадње што још једном показује значај улоге Србије као кључне земље у региону која је посвећена миру, стабилности, сарадњи и сваком облику повезивања унутар Југоисточне Европе. Наша улога и наступ на недавно одржаном самиту ЕУ-Западни Балкан у Софији су ту улогу и значај Србије додатно потврдили.
У делу Извештаја који се односи на слободу изражавања је констатовано да нема напретка и са таквом оценом не можемо да се сложимо. То посебно, имајући у виду чињеницу да је у новембру 2017. године ЕУ ангажовала независног експерта да дође у Србију, у тзв. peer review мисију везану за стање у медијима и слободу изражавања, и сачини извештај. Тај извештај је по нашем мишљењу био веома објективан, са релевантним коментарима и препорукама, али на наше изненађење формулације из извештаја експерта, ког је ангажовала ЕК, нису се нашле у Извештају о напретку. Сматрамо да је одређеног напретка било у извештајном периоду, и да је Извештај требало да то и констатује. Међутим, примили смо к знању изнету оцену и свакако ћемо наставити да радимо на испуњавању препорука ЕК.

На путу Србије ка Европској унији стоји 35 преговарачких поглавља. До сада смо отворили 12 и привремено затворили 2. Да ли сматрате да је овај процес, отпочет децембра 2015. године, могао ићи мало брже и где видите разлоге застоја?

Прва међувладина конференција између Србије и ЕУ одржана је 21. јануара 2014. године, чиме су отпочели  приступни преговори на политичком нивоу, а 14. децембра 2015. године одржана је Друга међувладина конференција између Србије и ЕУ када су отворена два од 35 преговарачких поглавља - Поглавље 32 о финансијском надзору и Поглавље 35 о праћењу спровођења Бриселског споразума о нормализацији односа Београда и Приштине. Сматрам да имамо солидну динамику отварања поглавља и да је много урађено, али и да се много ради у процесу европских интеграција.
Застој процеса приступних преговора као и лажна обећања у погледу термина уласка Србије у ЕУ доминирала су политичком сценом у прошлости од 2000. до 2012. године, што је допринело развоју евроскептицизма код једног дела наших грађана. Не може се занемаривати ниједан интровертан тренутак у ЕУ, која је окренута интерним проблемима и изазовима - од економских питања, Брегзита, миграција и уопште закомпликованих међународних односа који налажу репозиционирање ЕУ као економског и политичког савеза, што свакако не доприноси суштинској регенерацији агенде политике проширења. Али и тај тренутак ће проћи. ЕУ одувек функционише у циклусима у којима се смењују ентузијазам и индиспонираност према проширењу. Важно је да ми радимо свој посао.

Често се у јавности Поглавље 23 (које се тиче правосуђа и основних права) истиче као највећа и најтежа „правна и функционална кочница“ европских интеграција Србије и сасвим је сигурно да ће ЕУ по питању предстојеће реформе Устава и независности судства бити јако ригорозна. Да ли се слажете са овом оценом и да ли је ово за нас, у чисто правном смислу, заиста најтежи корак?

Поглавље 23 је сложено и посебно јер укључује најважније промене - устаљене обрасце понашања, поглед на свет, а које се спроводе кроз најважнији сет реформи у које је укључено целокупно друштво, док је одговорност расподељена према мерљивом учинку надлежности за примену. Наизглед се чини да само Влада има обавезе и одговорност. Ако посматрате ко је све учествовао у припреми Акционог плана који је претходио отварању поглавља приметићете да су укључене све три гране власти - законодавна, извршна и судска, али и, како би неки истраживачи рекли, четврта, регулаторна грана власти коју називамо независним тј. регулаторним телима.
То је оно што поглавље чини политички и институционално захтевним. Правни изазов овог поглавља је да кроз правну праксу докажете капацитет за примену. У Бриселу је назив за овај појам track record. Други правни изазов је да у области у којој нема у значајнијој мери заједничких и кодификованих прописа ЕУ нађете најбољу меру између ваше правне традиције и начела заједничких европским државама, која су извор права и стандард Савета Европе. Суштина је да решења буду у складу са најбољим праксама ЕУ, али и применљива у односу на образац политичке и институционалне културе земље. Зато у овој области нема превише акија (acquis communautaire).

Ј. Јоксимовић: Суштина је да решења буду у складу са најбољим праксама ЕУ, али и применљива у односу на образац политичке и институционалне културе земље.

 

Неизоставно питање на крају друге деценије 21. века јесте питање здраве животне средине. Србија, према речима министра Тривана, мора да издвоји и у овој области инвестира 15 милијарди евра што представља више од трећине укупног БДП-а наше земље. Поређења ради, према LIFE програму - главном финансијском инструменту ЕУ за финансирање пројеката из области заштите животне средине од 1992. до данас инвестирано је преко 3 милијарди евра. Да ли само ове цифре говоре да је Поглавље 27 заправо та главна ,,нагазна мина“ на европском путу Србије и поред одређених похвала изнетих у Извештају?

Не бих ја говорила о „нагазној мини“, посебно када имате у виду да примена права ЕУ у области заштите животне средине треба да допринесе бољем стању јавног здравља и здравља становништва, очувању природних ресурса, конкурентнијој привреди и, уопште, вишим стандардима квалитета живота јер се квалитет живота не мери искључиво просечном платом.
Не бих застрашивала грађане астрономским бројкама. То никада не гледам као трошкове већ као инвестицију и улагање у здравље и одрживи развој државе и грађана. Одувек су се радиле анализе трошкова примене прописа ЕУ у области заштите животне средине и одувек су износи били веома високи, јер ови прописи захтевају уградњу најсавременијих технологија у индустријска постројења или изградњу веома сложене комуналне инфраструктуре.
Ми смо у Србији до сада урадили секторске анализе коштања европске еколошке регулативе. То је рађено пре званичног почетка преговора. Сада, када смо увелико у преговарачком процесу, треба сачекати нове процене, те окончање и усвајање такозваног DSIP (directive specific implementation plan) или план имплементације директива у области заштите животне средине. Процена трошкова је веома сложен посао у којем имамо подршку европских стручњака. Од основаности и објективности изнесене процене зависиће квалитет преговора.

Можете ли нам рећи када можемо очекивати израду преговарачке позиције и отварање овог Преговарачког поглавља?

Након што је Европска комисија усвојила Извештај о скринингу за ово Поглавље, Република Србија је 9. јануара 2017. године званично примила писмо од стране председавајућег Саветом са позивом за подношење преговарачке позиције за Поглавље 27, без мерила за отварање. Као основни разлог да се ово поглавље отвори без почетних мерила узима се усвајање тзв. пост-скрининг документа, који је усвојен на седници Владе Републике Србије 4. септембра 2015. године. Од како је уведена пракса мерила за отварање Поглавља 27, Србија је прва држава која је у могућности да отвори поглавље без испуњавања истог, јер се због постојања тзв. пост-скрининг документа сматра у довољној мери спремном да отвори Поглавље.

Рад на Нацрту преговарачке позиције је увелико у току. Очекујемо прве радне верзије половином године, што, као што је познато, прати процес консултација са Европском комисијом о нацрту преговарачке позиције. То је веома захтеван процес, због чега је незахвално излазити са проценом датума отварања поглавља.

Србија је, између осталог, део Енергетске заједнице, која има за циљ усклађивање енергетске политике земаља које нису чланице ЕУ, са енергетском политиком Уније. Министарски савет ЕЗ је 2012. усвојио Директиву 28 која предвиђа да Влада Републике Србије повећа удео обновљивих извора енергије у укупној бруто потрошњи енергије на 27% до 2020. У Извештају, за Поглавље 15, стоји да ипак нисмо на путу да то остваримо и поред новог Закона о енергетици релативно добро усклађеног са acquisom. Да ли овај раскорак легислатуре и праксе видите као један генерални проблем у процесу приступања?

То је такође питање које се односи на Агенду одрживог развоја, производњу и потрошњу енергије и зато постоји обавеза повећања удела обновљивих извора енергије. Наравно да то нису области у којима је лако постићи стандарде, па ни за све чланице ЕУ. Важно је стално радити кроз систем малих корака који ће довести до значајне промене.
Одлуком Министарског савета Енергетске заједнице од 18. октобра 2012. године (D/2012/04/MC - EnC) о примени Директиве 2009/28/ЕЗ и измени члана 20. Уговора о оснивању ЕнЗ, Република Србија обавезала се да усвоји правни оквир и пренесе одредбе ове Директиве у свој систем. Истом Одлуком одређен је и веома захтеван обавезујући циљ за Републику Србију који износи 27% обновљивих извора енергије у њеној бруто финалној потрошњи енергије у 2020. години.
Законом о енергетици Директива 2009/28/ЕЗ делимично је транспонована. Што се тиче подзаконских аката усвојена је Уредба о гаранцији порекла док је у току припрема подзаконских аката у области биогорива чијим усвајањем ће Директива 2009/28/ЕЗ бити потпуно транспонована у сектору енергетике.
Чланом 15. Одлуке потписнице УО ЕнЗ достављају Секретаријату ЕнЗ Извештај о напретку при подстицању и коришћењу енергије из обновљивих извора у односу на циљеве предвиђене Националним акционим плановима, сваке друге године. Национални акциони план за коришћење обновљивих извора енергије Републике Србије усвојен је 2013. године („Службени гласник РС”, број 53/13). У току је припрема Трећег извештаја који ће бити достављен ЕнЗ до краја 2018. године.

Најтеже политичко питање у процесу приступања ЕУ јесте свакако Поглавље 35 које се, између осталог, бави и нормализацијом односа Београда и Приштине. Готово сваки грађанин наше земље стиче утисак да је Европска унија по овом питању јако пристрасна. То је очигледно и у овом Извештају где је похваљено то што је после пет година кашњења оформљена Радна групу за израду нацрта Статута Заједнице српских општина. Сада видимо да је и тај потез споран. Како гледате на тај став Брисела?

Поглавље 35 (Остало) није замена за дијалог Београда и Приштине већ се кроз Поглавље 35 прати имплементација постигнутих аранжмана из бриселског дијалога. Што се тиче дела Извештаја који се односи на дијалог Београда и Приштине, у којем је на наше изненађење ушла одредница да је постигнут напредак у формирању ЗСО, свакако да напредак није постигнут и ми смо јасно скренули пажњу и изнели замерку представницима ЕК.
Подсетићу да пет земаља чланица није признало једнострано проглашену независност Косова, те да ЕУ јесте оквир и медијатор који је због обавезе своје статусне неутралности прихватљив. Отуда се одвија процес дијалога олакшан и посредован од стране ЕЕАС-а и Федерике Могерини, као високе представнице за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ.

По свему судећи, питање свих питања у овом процесу биће постизање правно обавезујућег споразума са Приштином чији је садржај за сада непознат. Можете ли претпоставити шта би он требало да садржи и да ли би потписивање тог споразума значило да Србија ,,политичком пречицом“ долази пред врата ЕУ? Или ће то бити поновна игра ,,штапа и шаргарепе“?

Мислим да је пре свега важно да инсистирамо да се испуни један други правно обавезујући споразум који је потписан од стране мадам К. Ештон, некадашње високе представнице за спољну политику и безбедност, чиме је ЕУ постала гарант спровођења тог споразума. Ради се наравно о Бриселском споразуму који је правно обавезујући и који је део Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ, а који је потписан између Београда, Приштине и ЕУ. Дакле, није у питању билатерални споразум. Београд је испунио све обавезе из Бриселског споразума, а Приштина већ више од пет година није формирала ЗСО, која представља суштину тог споразума. Тек онда на дневни ред треба да дођу питања имовине, културног наслеђа, права исељених и прогнаних.
У складу са тим, садржина правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа треба да произађе из дијалога Београда и Приштине. И то није ствар добијања пречице за улазак у ЕУ, јер поставите питање на други начин - шта да Србија није у процесу европских интеграција? Да ли би то значило да бисмо се правили да је све баш онако како бисмо желели да буде, и да се не бисмо уопште бавили налажењем одрживих решења за питање КиМ и наших интереса за све побројане области? У високој државној политици морате да одмерите пажљиво околности које утичу на неки процес, снагу других заинтересованих актера и колико у том тренутку можете да добијете, извучете више, или изгубите мање. Увек ће бити опречних мишљења али решавати отворене проблеме је обавеза одговорних политичких елита.

За крај бих желео да прокоментаришете резултате истраживања ,,Ставови студената Универзитета у Београду о спољној политици Србије“ које је радио наш Центар. Ставови младих по питању ЕУ су поприлично песмистични. Да ли сте забринути због оваквог тренда и да ли студенти с разлогом заступају такве ставове према европском путу Србије?

Министарство за европске интеграције такође спроводи истраживања јавног мњења, односно пита два пута годишње грађане о томе какви су им ставови према ЕУ и европским интеграцијама Србије. Оно што смо уочили из резултата тих анкета, рађених по стандарду Еуробарометра, а након готово деценију и по искуства, јесте да је тренд генерално стално позитиван када је реч о мишљењу испитаника о чланству наше земље у Унији. Можемо приметити периоде успона и падова те подршке у односу на читав низ политичких околности.
Према нашим истраживањима из јануара ове године, та подршка износи 52 одсто, односно толики проценат грађана би на референдуму гласао за приступање Србије Европској унији, док је 24 одсто њих против чланства.
Несумњиво је да догађаји, углавном међународни, у великој мери утичу на тај тренд. Што се тиче младих, оно што знам је да би већина волела да ради и да се школује у земљама ЕУ, да се усавршава, путује. Истраживање Центра рађено је пре више од годину дана и, како сте и сами приметили, тадашње међународне околности допринеле су да резултати буду, како ви кажете, песимистични. На последице Брегзита, мигрантске кризе, застоја у реализацији Бриселског споразума, па, ако хоћете, и застоја у политици проширења, ни сама Унија пре годину дана није имала до краја дефинисан одговор. Сада, након Самита у Софији, а пре тога и објављивања Стратегије проширења, рекла бих да се ситуација променила нешто набоље. Са више оптимизма можемо да гледамо на перспективу чланства Србије у ЕУ и ја сам уверена да ће и студенти са српских универзитета, који су, видимо то и из вашег истраживања, веома добро информисани, ту перспективу препознати и подржати.
Према нашим овогодишњим истраживањима, у циљној групи младих од 18 до 29 година, 49 одсто испитаника одговорило је да би заокружило позитиван одговор на референдуму за чланство. Од тог броја је 52 одсто студената који су се изјаснили за чланство Србије у ЕУ, док је у укупном броју младих њих 14 одсто било против, међу њима и 11 одсто студената. Да би се овакав тренд одржао, наша обавеза је да обезбедимо што више информација како би они, као и сви други грађани, могли да граде своје мишљење на основу чињеница и да разумеју колика је корист од усвајања европских стандарда - за сваког од њих појединачно, а самим тим и за државу.

Разговор са госпођом Јадранком Јоксимовић водио је Радомир Јовановић, члан УО Центра за међународну јавну политику.
 

Извор: Центар за међународну јавну политику